Po­ro­di­ca Ne­ma­nje Be­ča­no­vi­ća (24) iz Nik­ši­ća, ko­ji je pri­je ne­ko­li­ko da­na pro­na­đen te­ško ra­njen u po­dru­mu ku­će gdje ži­vi, ju­če je iz­ni­je­la niz op­tu­žbi na ra­čun po­li­ci­je, ko­ja, ka­ko su us­tvr­di­li, još uvi­jek ni­je pred­u­ze­la ni­šta ka­ko bi ra­svi­je­tli­la taj slu­čaj. Be­ča­no­vi­ća je 5. apri­la u po­sli­je­po­dnev­nim sa­ti­ma u po­dru­mu nji­ho­ve ku­će, u na­se­lju kod Že­lje­za­re, pro­na­šla ra­nje­nog i u kr­vi nje­go­va ma­lo­ljet­na kćer­ka, ko­ja je po­tom po­zva­la maj­ku, a ona Hit­nu po­moć. Imao je, pre­ma tvrd­nja­ma po­ro­di­ce, pro­strel­nu ra­nu u pred­je­lu gla­ve, a iz nik­šić­ke bol­ni­ce od­mah je tran­spor­to­van u Kli­nič­ki cen­tar u Pod­go­ri­ci, gdje je na Odje­lje­nju in­ten­ziv­ne nje­ge bez svi­je­sti i, po prog­no­za­ma lje­ka­ra, sa ma­lim šan­sa­ma da pre­ži­vi. Ne­ma­nji­ni ro­di­te­lji Lju­bo­mir i Rat­ka i nje­go­va se­stra Slav­ka za „Dan” su ka­za­li da je on po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na stal­no bio pod pri­smo­trom, ali i pri­ti­skom nik­šić­kih po­li­cij­skih in­spek­to­ra i vi­še lju­di iz tzv. kri­mi­nal­nog mi­ljea, ko­ji su od nje­ga zah­ti­je­va­li da se uklju­či u „nji­ho­ve po­slo­ve”. Lju­bo­mir i Slav­ka su u raz­go­vo­ru za „Dan” na­ve­li i is­pi­sa­li ime­na broj­nih li­ca, me­đu ko­ji­ma su če­ti­ri in­spek­to­ra iz Nik­ši­ća i vi­še oso­ba iz tog gra­da i sa Pri­mor­ja, ko­je se, ka­ko tvr­de, ba­ve ra­znim kri­mi­nal­nim dje­lat­no­sti­ma (ime­na ra­di da­lje is­tra­ge po­zna­ta re­dak­ci­ji).
Rat­ka Be­ča­no­vić je is­ta­kla da joj je Ne­ma­nja dan pri­je ne­sreć­nog do­ga­đa­ja, vid­no uz­ne­mi­ren, is­pri­čao da ga pri­ti­ska­ju da ubi­je su­gra­đa­ni­na Ran­ka Ra­du­lo­vi­ća, što je on upor­no od­bi­jao.
– Ni­je spa­vao, ni­ti je jeo, bio je uz­ne­mi­ren, a dan pri­je do­ga­đa­ja u ku­ću nam je do­la­zio je­dan Nik­ši­ća­nin, sa ko­jim se Ne­ma­nja valj­da po­zna­je. Bi­la sam tu, ali u dru­gom di­je­lu pro­sto­ri­je, jer mi Ne­ma­nja ni­je dao da pri­su­stvu­jem raz­go­vo­ru. Ču­la sam ka­ko mu Ne­ma­nja go­vo­ri da ga osta­ve na mi­ru i da ne­će to da ura­di, ali ni­je­sam ču­la šta je od nje­ga tra­žio. Kad je on oti­šao Ne­ma­nja mi je is­pri­čao da tra­že da ubi­je Ra­du­lo­vi­ća, i da ga je strah za po­ro­di­cu – is­pri­ča­la je nje­go­va maj­ka.
Na­kon što je oti­šla, ta oso­ba je, ka­ko je is­ta­kla, Ne­ma­nju ma­lo po­tom na­vod­no zva­la na te­le­fon i po­no­vo je sa vo­zi­lom do­ša­la pred nji­ho­vu ku­ću.
– Iza­šla sam za Ne­ma­njom i ču­la ka­ko mu ovaj go­vo­ri da uzme. Vi­dje­la sam da je u pi­ta­nju pi­štolj. Ne­ma­nja je kre­nuo ru­kom da ga uzme, ali, ka­ko sam ga ja uda­ri­la po ru­ci, pi­štolj je is­pao na sje­di­šte u vo­zi­lu i to li­ce je on­da oti­šlo. Po­sli­je mu je isti slao po­ru­ke i pred­la­gao da se sa­sta­nu. Sve sam to po­li­ci­ji re­kla, tra­ži­la da tu oso­bu pri­ve­du i pre­da mnom pi­ta­ju da li je to isti­na. Ni­je­su htje­li to da ura­de i ni­šta od ono­ga što sam im go­vo­ri­la ni­je­su ubi­lje­ži­li. Kad su Ne­ma­nju do­ve­li u nik­šić­ku bol­ni­cu mo­li­la sam da mi po­zo­vu no­vi­na­re i da zov­nu Ra­du­lo­vi­ća da ka­žem sve što imam. Moj sin ni­je po­ku­šao da se ubi­je, si­gur­na sam u to. Go­vo­rio mi je „maj­ko, smje­šta­ju mi i za­tvor, ako ne ura­dim što tra­že, ubi­će me, ubi­će mi bra­ta. Ako mi se išta de­si, ne­moj da do­zvo­liš da bi­lo ko od njih bu­de na sa­u­če­šću”. Kad sam ga pi­ta­la za­što mu to ra­de kad ni­šta ni­je skri­vio, re­kao mi je „to dr­ža­va ra­di, Ra­du­lo­vi­ća su pu­sti­li iz za­tvo­ra da bi ga li­kvi­di­ra­li” – is­ta­kla je Be­ča­no­vi­će­va.
Lju­bo­mir Be­ča­no­vić je is­ta­kao da je oso­ba sa ko­jom je Ne­ma­nja raz­go­va­rao na dan ka­da je nje­gov sin pro­na­đen u po­dru­mu ra­njen vi­đe­na u nji­ho­vom na­se­lju. On je u ime po­ro­di­ce za­tra­žio od svih nad­le­žnih da im po­mog­nu, da Ne­ma­nju od­mah iz pod­go­rič­ke tran­spor­tu­ju u ne­ku bol­ni­cu u ino­stran­stvu, jer vje­ru­ju da će ga zbog sve­ga „što zna” ne­ko li­kvi­di­ra­ti.
– I ova­ko mu je ži­vot ugro­žen, a si­gu­ran sam da će ga ubi­ti, do­kraj­či­će ga u bol­ni­ci, za­to mo­lim sve da nam po­mog­nu da se tran­spor­tu­je u ino­stran­stvo što pri­je. Ne­ma­nja mi je i ra­ni­je pri­čao da ga broj­ne oso­be iz po­li­ci­je pri­ti­ska­ju da se uklju­či u ne­ke po­slo­ve sa po­je­di­nim iz Nik­ši­ća, pred­la­ga­li su mu raz­ne po­slo­ve, a on je to od­bi­jao. Po­što ra­dim u Ru­si­ji, re­kao sam mu da ne­ma po­tre­be da bi­lo šta od to­ga ra­di, da mo­že­mo nor­mal­no da ži­vi­mo – is­pri­čao je Lju­bo­mir.
Be­ča­no­vi­ći su, s ob­zi­rom na to da ni­je po­li­ci­ja na nji­hov za­htjev htje­la to da ura­di, o sve­mu oba­vi­je­sti­li i Ra­du­lo­vi­ća, ko­ji ju­če ni­je že­lio da ko­men­ta­ri­še do­ga­đaj. Obra­ti­li smo se Upra­vi po­li­ci­je i Vr­hov­nom dr­žav­nom tu­ži­la­štva, od ko­jih smo za­tra­ži­li po­ja­šnje­nje i od­go­vor da li su po­kre­nu­li od­re­đe­ne po­stup­ke ra­di pro­vje­re na­vo­da po­ro­di­ce Ne­ma­nje Be­ča­no­vi­ća.
B.BRA­ŠNjO


Ima do­si­je, ali ni­je kri­mi­na­lac

Ne­ma­nja je ka­da je imao 18 go­di­na ba­cio eks­plo­ziv­nu na­pra­vu is­pred ku­će bra­ta Ran­ka Ra­du­lo­vi­ća i zbog to­ga je le­žao u za­tvo­ru, is­pri­ča­li su nje­go­vi ro­di­te­lji.
Be­ča­no­vić je ne­ko­li­ko pu­ta uče­stvo­vao u tu­ča­ma, ali, ka­ko nje­go­vi ro­di­te­lji tvr­de, ne svo­jom kri­vi­com. Oni su ka­za­li i da je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na ka­da je ra­dio kao obez­bje­đe­nje u jed­nom lo­ka­lu ra­njen u de­snu ru­ku, ali ti puc­nji na­vod­no ni­je­su bi­li upu­će­ni nje­mu. Ro­di­te­lji na­vo­de da je Ne­ma­nja zbog svih tih de­ša­va­nja u po­sled­nje vri­je­me imao i pro­ble­ma u bra­ku. Lju­bo­mir je na­gla­sio da je Ne­ma­nja po­čeo da ima pro­ble­me od da­na ka­da je is­pred ku­će Ra­du­lo­vi­će­vog bra­ta ba­cio bom­bu.
Od ta­da je sve po­če­lo, da ga pra­te, a in­spek­to­ri su pre­ko po­je­di­nih li­ca vr­ši­li pri­ti­sak na nje­ga da se ba­vi ra­znim po­slo­vi­ma. Is­pri­čao mi je da su in­spek­to­ri zna­li na uli­ci da ga za­u­sta­ve i le­gi­ti­mi­šu, a on­da ga po­zo­vu na in­for­ma­tiv­ni raz­go­vor u sta­ni­cu. Ta­mo bi mu, ka­ko mi je pri­čao, pred­la­ga­li da osnu­je svoj klan i da se ba­vi dro­gom, da ra­di za dr­ža­vu i slič­no. Ne­dav­no je bio na Pri­mor­ju i do­lje su ga pra­ti­la li­ca sa kri­mi­nal­nim do­si­je­om i po­ku­ša­va­la da uvu­ku u ne­ke po­slo­ve, a uz po­moć si­na jed­nog iz po­li­ci­je. Mi­slim da je to jed­na gru­pa lju­di ko­ja u ovoj dr­ža­vi ra­di or­ga­ni­zo­va­ni kri­mi­nal, da dr­ža­va za sve to zna, zna za sve te lju­de ko­je sam vam po­me­nuo. Mi ni­je­smo iz te pri­če, ži­vi­mo po­šte­no od ka­da zna­mo. U po­sled­nje dvi­je go­di­ne jed­no­stav­no ga ni­je­su osta­vlja­li na mi­ru, ali ih je od­bi­jao pa su mu i pri­je­ti­li. Re­kao mi je da je svje­stan da mu je bez­bjed­nost ugro­že­na – is­pri­čao je Lju­bo­mir Be­ča­no­vić.


Pu­cao se­bi u gla­vu li­je­vom ru­kom

Nje­ma­nji­ma se­stra Slav­ka je is­pri­ča­la da je on pri­je ne­ko­li­ko go­di­na ra­njen u de­snu ru­ku i da je zbog to­ga, iako je de­šnjak, ni­je ko­ri­stio. Me­đu­tim, ka­ko je ka­za­la, u pod­go­rič­koj bol­ni­ci su im ka­za­li da je on „se­bi pu­cao u gla­vu, i to pre­ci­zno li­je­vom ru­kom”.
– Jed­na od lje­kar­ki u Kli­nič­kom cen­tru nam je ka­za­la da joj je ne­ja­sno ka­ko je de­šnjak mo­gao ta­ko se­bi li­je­vom ru­kom pre­ci­zno da pu­ca u gla­vu. I na­ma je to čud­no, a, osim to­ga, mo­ja sna­ha ka­da je si­šla u po­drum po po­zi­vu kćer­ke pro­na­šla ga je u le­že­ćem po­lo­ža­ju i, ka­ko je bi­la u pa­ni­ci i stra­hu, po­di­gla ga je i is­pod nje­go­vih le­đa pro­na­šla pi­štolj. Po­drum je bez pro­zo­ra i vra­ta i iz nje­ga se sva­ki šum u ku­ći ču­je, a pu­canj ni­ko ni­je čuo, pa ni kom­ši­je. Si­gur­na sam da moj brat ni­je bio u sta­nju da po­ku­ša da se ubi­je. Ubi­la ga je oso­ba ko­ja je dan pri­je to­ga sa njim kod nas u ku­ći raz­go­va­ra­la, i to smo re­kli po­li­ci­ji, ali ni­šta, čak je i uvi­đaj na li­cu mje­sta oba­vi­lo teh­nič­ko li­ce iz po­li­ci­je bez pri­su­stva tu­ži­la­štva – us­tvr­di­la je ona, do­da­ju­ći da joj se brat vi­še pu­ta ža­lio da ga pri­ti­ska­ju i pra­te po­li­cij­ski in­spek­to­ri.